1
Како се некад вријеме мјерило,
да ли се даљина мјерила метром,
или једном цигаром испушеном.
како се уопште орјентисало…?
Е, тада се са природом живјело,
дању се управљало према сјенци,
ноћу према Мјесецу и Даници,
кад треба кренут увијек се знало!
Даљ и вријеме се одрђивало,
по корацима или даном ‘ода,
томе се и оно „до подне“ дода.
Природно се са природом борило,
једноставно отприлике у ходу,
гледало се према небеском своду.
2
Немилосрдно овај похлепни свијет
због профитирања зло сјеме сије
не може Земља и земља поднијет,
претовареној, ни њој лако није.
Правимо застор сунцу и мјесецу
намјерно не дамо зори да сване.
Никад не мислимо на своју ђецу
без стида крадемо њихове дане.
Наша Земља је мајка напаћена,
ријека на извору замућена,
што је тако не треба да нас чуди
Умиру птице у лету са пјесмом,
све задријемало, заспало несном,
а људи се праве глуви и луди
3
Пчела умире у лету са цвијета.
Проживљавам и моја снага се гаси,
у очајању ме обузима сјета
бих а не могу никако да је спасим.
Са њеним нестајањем није нам добро,
на планети ће бити све више смрти,
изгубићемо море и небо модро.
Због њеног умирања живот ми дрхти.
Ништа више не може да ме зачуди,
трују се пчеле, птице, рибе и људи.
Знам сваког дана ћу гледати репризу.
Прво са пчелама умире цвијеће,
а за њим нестаје свако живо биће.
Наставимо ли, крај ће нам бити близу
4
Кад бих овај живот могао проћи,
у другом бих живио са птицама,
даље од људи, негђе у самоћи,
с’ њима бих летио бесаницама.
Птице су ме зором пјесмом будиле
и успављивале следеће ноћи.
Увијек су ту негђе близу биле
и кад нису, знао сам да ће доћи.
Оне се једино нису дуриле.
Никада ме нису изневјериле.
Птице су знале како да ме умире.
Долијетале су чим сване зора,
свирале блуз и џез испод прозора.
Птичја музика никад не умире.
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ
У ОСВИТ ЗОРЕ