09.07.1999.– 09.07. 2019.
Први сам био, бољело те, крикнула си.
Бољело је и мене, заплакао сам.
Кад је било готово, смијали смо се.
Ти си се смијала срећна и задовољна
А ја? Ја не знам што сам се смијао.
Само сам плакао па се смијао.
Можда ме нијеси највише вољела,
али си првом највише пажње поклонила.
Зором си раном према Зорњачи,
прелазила са мном Пржељаче,
љубила ме преко Приљубака,
несланом водом на Сланом умивала,
на зеленилу поред Зете смо сјеђели,
на Прла си ме на прси привијала,
у Милојев до по лицу миловала
на Почивала са мном почивала,
под Китом у колијевци докољенима китала,
под Злом Гором од злих очију чувала,
гором и преко воде за руку проводила,
незнавена на знавена мјеста доводила.
Када са пута увече кући стигнемо,
сненом си ми сису на усне стављала,
на њима сам заспивао и снивао,
Ти се извлачила да ме не би пробудила.
Једноставно сам једног дана схватио,
ја идиот да даље могу без тебе, и отишао.
Да ти се нећу вратити никад нијеси сумњала,
Ти једина си ме данима стрпљиво чекала:
мислила гђе сам…како ми је,
шта радим…је ли ми тешко,
јесам ли гладан, или можда жедан,
је ли ми хладно…зебу ли ми ноге.
Јесам ли пропао…јесам ли мршав.
Ни једна друга није бринула толико о мени,
ни једна ме није вољела тако као ти.
Твоја љубав је била другачија од свих.
Само ти си плакала кад сам одлазио
и од среће кад сам се изненада враћао.
нијесам разумио твоје толике бриге и туге
безобзирно сам поново безглаво одлазио,
важније су мени тада од тебе биле друге.
Дошло је вријеме нијеси ни ти више могла
по дану, у подне стегла си срце у шаке,
у поноћ по мраку невиђелицом си отишла.
Без поздрава се запутила у неповрат.
Чини ми се, није те бољело, смијала си се
Ја сам крикнуо, бољело ме, плакао сам.
Бог зна гђе си. Ја само знам да си отишла,
из вида нестала, канула из ока, у уму остала.
Сјећам се свих растанка и састанака,
сваког загрљаја, додира, погледа,
пољупца на бетону пред прагом,
на трави мало даље испод кленова,
гђе си чекала ако си знала да долазим.
У кући поред шпорета кад изненадим,
сјећам се загрљаја на прсима мојим,
твојих руку и прстију на мом лицу,
сузе радоснице на твом, од среће.
Сјећам се моје бијеле опране кошуље,
чарапа и оног џемпра што си плела,
румене коре, твојом руком натрте погаче
и жара, на сачу нагрнутог да се испече
Сјећам се свега..Сваке ситнице се сјећам:
звјезданог неба док смо звијзеде гледали.
Говорила си ми да их не ваља бројати,
Зашто не ваља, нијеси ми знала објаснити,
кад једна паде, рече ми:- нечи живот оде
Говорила си ми да не пролазим испод дуге,
да се не дај боже не претворим у женско,
жељела си у кући мушкарца, за свој понос.
Ти си једина која ме једнако вољела,
када сам љубав поклонио другој жени.
Могла си то без имало иједа поднијети.
Теби та друга, моја прва није сметала.
Ти си једина коју сам тим именом звао
За све друге постоји промјењљиво име
За тебе то, којим се друге не могу звати
Ништа нијесам заборавио, свега се сјећам
и кад би хтио не бих могао…није то лако.
А Ти…?
Знам да ми се не би обрадовала као некада
Сигурно ме не желиш виђети, а поново чекаш.
Је ли ти хладно…?
Чекај!…Само чекај…
Не знам је ли ти хладно?
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ
У ОСВИТ ЗОРЕ