Долеће сама. На јави. Није био сан.
Залепрша. Снажно лупи крилом о крило
И мене по лицу њежно. А мени, мило!
Као ласта са неба, спусти се на мој длан.
Узлећех и ја лако, на твојим крилима.
Подигла си ми его, додала топлину,
Попунила распуклу духовну празнину.
Дигла до дјечака са чаробног ћилима.
Онда си ме на земљу, полако спуштила.
Научила да усправно ходам…и гледам.
У љепотама твоје душе се огледам.
Разумом својим и снагом си приуштила.
Да узрастем уз тебе, кроз топлину куће
Научио сам… Са тобом је све могуће.
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ