Народ смо који се лако одриче
без размишљања и мало кајања
свог имена и свог постојања.
Из свијести бришемо наше приче
и наше памћење из празне душе,
тако се темељи предака руше.
Одричемо се прошлијех времена,
заборављамо на битке предака
кренули смо ка вратима нестанка.
Ми постајемо биљка без корјена,
причамо не живи се од прошлости,
а она је предворје будућности
Наша судбина муком увијена,
вјеровали смо у све што нам кажу,
а они нас обмањују и лажу.
Тек, када нам је снага исцрпљена
лажне пријатеље тада прочитамо,
па –узалуд се касно копрцамо
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ