У заблуди нам прођоше године дуге.
Успротивити се ничему не умијемо,
Иде нам све онако како заслужујемо.
У незнању је много неиспричане туге.
Одавно ми живимо без праве слободе.
Доста је учења лажне историје…митова,
Обмана темама идеолошких филмова.
Из потребе се претворимо у антиподе,
Радимо нешто, мијењајмо лоше навике.
Крадемо будућност, oбмањујемо младе.
Диве се површним људима празне фасаде.
Очи им отворимо, проширимо видике.
Ти људи никога осим себе не познају,
Они су празна и недовршена појава,
Ништа их изван њих самих не испуњава,
Сами су са собом, ни од чега не презају,
Не сјете се да сила нека над њима има.
На небо не умију погледати…нељуди.
Изнад сваког постоји неко ко добро види,
И кад год пожели може пресудити њима.
Лудаци нас довели у безизлазно стање,
Сва прошла зла су се у народу пробудила,
Покренула се непревазиђена лудила,
Стало је свако нормално разумијевање.
Ужасне су последице сваког нашег рата:
Син је немилосрдно проказивао оца,
Не познаје сестрић ујака, синовац стрица,
Ударао је, због политике, брат на брата.
Катастрофа је досегла велике размјере,
Због идеолошких разлика братско поклање,
Етничко чишћење, паљење и пљачкање.
У име нације се убијало…и вјере.
Ратови су наши под тајновитим велом,
Гурнута нам прошлост у јаме бездане,
Гребемо поново незацијељене ране,
Гађамо право у срце отровном стријелом.
По други пут идиотски убијамо мртве,
Трагичним јунацима повређујемо ране,
Дрскошћу и безобразлуком иритиране.
Лако изједначавамо злочинце и жртве.
Непочинства се не сахрањују са људима,
Зато дуг предака стиже нама на наплату,
Нама, који ништа нијесмо знали о рату.
Морамо се суочит са нашим усудима,
Нити смијемо нит’се можемо похвалити,
Трагичним судбинама људи неких обичних.
Историјску трагедију из времена прошлих
Младим као узор не смијемо наметнути.
Манифестације незамисливог лудила
И зла која смо од предака наслиједили,
Или смо и ми погрешне људе слиједили,
Разријешимо да нас не би дјеца осудила.
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ
У ОСВИТ ЗОРЕ