Ријечи неизговорене у мислима заробљене
У устима затворене, никоме не требају
Тако пригушене ућуткане у грлу заглављене
Добре или лоше не користе, а и не сметају
Изговорене ријечи жуљају, јер разоткривају
Мрак минуле прошлости заробљене у мислима
Суочавају са истином, боле, оголијевају
У њима је скривена прича о нама, о њима
Ријечи обичне, једноставне, мислима омеђене
Животом стијешњене, сабијене у емоцијама
у простору у којем су наше судбине заробљене
Наша робовања и наша умирања у ријечима
У сивилу претпоставки изгубљени, у заблудама
Удављени у страху , у лажним обећањима
У себичлуку, илузијама, сахрањеним надама
Утопији, кукавичлуку, клецамо пред њима
Памћење умртвљено, у вријеме растегнуто
Прошлост заробљена на језику у стиску вилице
Сопствена кожа тијесна, сјећање потиснуто
Као да не смијемо показати сопствено лице
И тај отисак човјека ће нас ускоро напуштити
Траг изгубљени, нијеми, слијепи, или можда глуви
Без снаге ријечи ништа од нас ускоро неће бити
Нестаћомо, ако не кренемо гдје су нам циљеви
Отпуштена ријеч ће нам вратит племенитост
Избавити нас из ове таме и настале тјескобе
Подстакнути нас да уклонимо безвременост
Прочистимо безбојност, ријешимо давне сукобе
Ријеч је снага, додира између људских душа
Моћ ријечи је јача од моћи Дамоклова мача
Изговореним и роб и господар срећу куша
Смртник се њом издигне изнад безгласног гласача
Без ријечи смо само сејенка сопствене драме
Коју заједнички играмо, искључени из реалности
Отуђени, повучени, утучени као дијете без маме
Изгубили смо вјеру у себе и своје способности
Јесмо ли људи или у огледалу прслом, полусјенке
Без гласа прах обични, то се не може назвати дјело
Ако ослободимо језик отворићемо шансе, неке
Није све сиво и црно, између постоји бијело.
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ