у начетој души,
бразда заорана.
рањена земља
мајка самохрана
залита сузама
из празних очију.
у ожиљцима рана
слобода ниче
не заборавља земља,
трагедију ничију
наше ливаде
и наше оранице
одавно су засијане
костима браће и синова
из њихвих лобања
нићиће црвени божури
наши ратови још трају
не завршавају се лако
још бројимо главе
на колац набијене
сломљена копља
и пале коњанике
обнављамо се
из ожиљака
незацијељених рана
душманима се
нијесмо дали.
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ