Заробљено памћење проклијало.
По кори кљуца да пут нађе,
Све што нам је некад душу грјало,
Једном мора на свјетлост да изађе.
Потиснута сјећања су ружан сан.
Ни она неће у мраку да чаме.
Стално чепркају да изађу ван,
И ослободе се ропства из таме.
Вријеме стрпљиво чека и не жури,
Тихо буди заробљена сјећања.
Расцвјетавају црвени божури.
Никли из ожиљака старих рана.
Крене то из праха наших предака,
Животом се немирно закопрца,
Венама и нервима изданака,
Из главе сјенима допре до срца.
Убиће нас бјежање од истине.
Ако прошлост не заборавимо,
Извућемо се из ове маглине,
Спасит се и успјет да преживимо.
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ