На врху Ките горе у гори
Мало повише, изнад куће наше
Пећина још на огњиште мирише,
Као да и сад у њој ватра гори.
Унутар стоје остаци папрати.
Нису се у њој котили вуци,
Него су ватру ложили хајдуци
Сводови јој још црни од дима.
Невесињци, прошлога вијека
Анектирану земљу напустише,
Син и отац у њој спас нађоше.
Наши преци бише им јатаци.
Жандарми их зором преварише
На муци су умрли јунаци
Све им здраве зубе повадише
Не одаше ко су им јатаци.
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ
У ОСВИТ ЗОРЕ