У сјети кријем једну успомену,
Давну тајну, што ми мисли кочи,
Везану за камен и једну жену,
За пољубац врели на хладној плочи.
Открио бих камен лако због мене.
Камен ко’ каме и даље је нијем,
Занијемих и ја због среће њене,
Па пољубац први и камен кријем
Камен мјесто моје прве љубави.
Остао је тајна, моја вјечита.
А ништа осим пољупца не крије
Можда ни том камену лако није
Не знам да ли га Она заборави,
Сјети ће се ако пјесму прочита.
У ОСВИТ ЗОРЕ
ПРИЈАТЕЉИ СУ ЗЛАТНА РИБИЦА У РУЦИ