ОБАВЉЕНО У ЧАСОПИСУ – MEDICAL CG
5. Фебруар 2017. – Издање бр. 94
Вукосав Дедлибашић мед.тех. Општа болница Никшића, мај 2003. г.
Рад је створио потребу да Ијуди једни другима саопште нешто од свога искуства. И у праисторијско доба старији су преносили стечена, радна искуства на млађе. Према томе учење је старо колико и друштво, али не као општа категорија, него као свјесна, планска и организована активност, са одређеним циљем у одредјено вријеме. Циљ овога рада је да нешто од већ наученог и стеченог искуства пренесем новим генерацијама, које би им користило као припрема за продуктивнији рад и Ијудскији живот, не само ради стицања материјалне користи, него и за доказивањц и откривање својих способности.
Тимски рад: Одавно је човјек схватио да се заједно, у колективу постижу бољи резултати рада. Посебно у једној здравственој установи, мало шта се може радити изоловано од других радника, него само заједно, у тиму, јер развој медицинске науке и савремени начин лијечења све више захтијева тимски рад у здравственим установама односно савремено психијатријско лијечење, незамисливо је без тимског рада. Тим је потпун на психијатрији, ако у њему судјелују: психијатри, психолог, социолог, социјални радник. радни терапеут, медицинске сестре. а по потреби и друга едукована лица.
Улога медицинске сестре у тиму се односи на процес сарадње са Ијекарима и осталим члановима тима на дијагностици и лијечењу ментално обољелог човјека. Гдје она судјелује као равноправан члан, а не као пасивни извршилац и нијеми посматрач. Тим чине сви радници који раде на једном одјељењу, иако сви истог дана нијесу на послу. Рад у смјенама је узајамно зависан и тијесно повезан. Радник у свакој смјени мора бити заинтересован да послови и у осталим смјенама теку нормално, како не би дошло до ометања цјелокупног рада. Ако радници у једној смјени дају максимум, други нијесу максимално искористили свој радни потенцијал, трећи не само да се нијесу залагали, већ су успоравали активност осталих чланова тима, онда је цјелокупни учинак испод очекиваног. Залагањем свих у тиму се развија дух заједништва и колективности, што се манифестује на укупне резултате рада.
Како на квалитет цјеловитог рада тако и на квалитет смјенско рада утичу различити фактори, као што су: недовољно радног искуства, мањак индивидуалне способности и личне одговорности, породично стање, живот у кући и недовољно дневног одмора, старосна доб, здравствено стање радника и слично. Много ће боље резултате на послу постићи радници из породица у којима владају хармонични односи, гдје је дјеци омогућен нормалан развитак и гдје о њима и кући брину оба супружника, тада ће се они и на послу боље залагати и зрачиће позитивном енергијом, која ће се преносити и повољно утицати и на остале раднике. Медицинске сестре које су мајке и супруге много су више афективно везане за кућу и породицу. Преко дана их чекају исте обавезе као и жене које нијесу у радном односу, што им чини додатно оптерећење, па тако немају довољно времена да се одморе и припреме за посао који их чека на радном мјесту, посебно ако раде ноћу у смјенама. Код нас још није искоријењено мишљење да само мушкарци зарађују и раде ноћу, а дању могу да се одмарају, док жени остаје цјелокупна брига о дјеци и кући. Тако жена презаузета кућним пословима и обавезама око дјеце, рад у установи, посебно ноћни, доживљава као додатно оптерећење, па нажалост, с правом понекад завиди оним женама које се брину само о кући и породици. Од функционалних промјена које утичу на квалитет рада могу се издвојити: старачка наглувост, смањење оштрине вида, сужење видног поља, слабљење пажње, опадање интелектуалних способности и слично.
Међуљудске односе у једном тиму регулише морална свијест радника, част, пристојност, здрава солидамост и пријатељство. Другарство и солидамост нијесу моралне вриједности, ако нијесу усклађени са интересима тима као цјелине и ако не служе његовом општем напретку у процесу лијечења. Погрешно је и наопако схваћање солидарности штићењем нерада или погрешног рада. Нерад и избјегавање рада на радном мјесту на рачун колега је на штету болесника. а није добро ни за онога ко се тако понаша. Љењчарење на радном мјесту је нечасно и непоштено и неможе човјека учинити срећним, него је знак његове смањене друштвене вриједности и најгори вид задовољења његових потреба. Једна од узвишених Ијудских особина је поштено и марљиво радити на свом радном мјесту, његовати здраво другарство и солидарност, не подавати се негативној ограничености и стално унапређивати своју радну способност Човјек се не може осјећати слободним, ако се понаша супротно од гласа своје савјести и ако не слиједи осјећање одговорности.
На квалитет рада и радни учинак медицинске сестре у једном тиму утичу разни фактори, као што су: карактер личносји, мотивција за рад, медуљудски односи, радне навике и радно учење, живот у кући, старосна доб, њено лично здравствено стање и многи дмги наизглед ситни фактори.
Мотивацијом се постиже боље залагање радника у обављању радних задатака који се постављају пред њим. Ако радник _постиже већу зараду он настоји да је оправда постижући боље резултате и тиме потврди своју вриједност, добијајући шансу за усавршавање и напредовање у послу. Мора се рећи данас је нажалост, здрвственим радницима једина мотивација љубав прена послу којим се баве. Медицинска сестра Драгица Чворовић која је у дугогодишњој пракси радила на одговорним радним мјестима, па и руководећим у ЈЗУ Општа Болница Никшић, примајући признање као најбољи радник ове установе 2002.године, између осталог је казала: „Онај ко се одлучи за овај посао, мора знати да се бави хуманим и узвишеним послом који нажалост није материјално вреднован. Овај посао се ради из љубави, од њега се нико није обогатио,, Ако човјек не воли посао који ради он му постаје терет и средство кажњавања. Значи ниске зараде су често узрок незадовољства, али могу постојати и други разлози, као што је недостатак љубави према послу, слаба професионална сарадња, поремећени медјуљудски односи, или неадекватна толеранција незамјерања колегама, па и на штету болесника и слично.
Неки радници не само да су слабо мотивисани за рад него и друге подстичу на нерад, па су шта више и упорни у настојању разбјјања компактности тима. Прави је злочин када старији радници негативно утичу на млађе и не дозвољавају им да се позитивно искажу или примијене било које новине у раду које су учили у школи Потпуној пропасти колектива и неуспјеху води, ако у њему иницијативу преузму нерадници и саботери. То је наличје рада, гдје долази до измјене људских вриједности. Наравно да ће се сваки појединац, код кога преовладава здрав разум и етика, снагом свога бића борити против нерада, без обзира да ли ће због тога изгубити неке привилегије и личну корист.
Материјална ситуација се такоде одражава на резултате и квахтет рада. Данас се многи здравствени радници налазе у материјалним и стамбеним тешкоћама, посебно средње-медицински кадар. Све то утиче на афективни живот радника, поготово жене, домаћице и мајке, која мора такорећи од ништа створити дјеци доручак, ручак и вечеру и обезбједити дјеци; књиге за школу, одјећу и обућу. То умањује њен радни учинак у установи, као и неријешено стамбено питање које и те како може бити крупан разлог за смањење радног учинка, када се човјек послије напомаг рада не може одморити у своме дому. Радник због тога постаје нервозан и мрзовољан па своје незадовољство преноси на колеге и сараднике. Лош животни стандард и свакодневна борба за живот не може ослободити Ијуде свакодневних брига, ако су још додатно принуђени да у слободном времену раде хонорарно, њихово интересовање за посао у установи опада, а тиме слаби и квалитет рада.
Дугогодишњи рад постаје дио навике и већ се не намеће као обавеза и терет, те тако код старих радника рад постаје као независни функционални мотив, и њима рад постаје пријатан, док је код младих радника потребан период прилагођавања радној атмосфери и тимском раду. Нека истраживања у свијету показују, да су старији радници спорији, али да праве мање грешака на послу, само због тога што имају више раднога искуства, зато се пад радне способности надокнађује рутином и професионалним искуством. Руководства здравстених установа би требала имати у виду, иако се томе не придаје много значаја, да старије раднике није добро премјештати на нова радна мјеста, јер ће се много теже, него млади, прилагодити новим задацима, који су у супротности са њиховим досадашњим искуствима. Ако треба едуковати сестру техничара за неки нови посао, боље је узети младог радника, јер ће много Иакше научити ново и непознато него старији.
Радне навике се не насљедују, оне се стијечу, али се оне не формирају пасивним дјеловањем, него упорним и активним радом. Др Душан Недељковић у Етици ИИ каже: »Онај ко је стекао навику и укус рада не може поднијети да не ради. Далеко од тога да завиди лењивцу, чак шта више жали га , али такође има право и да га презире, јер лењост унижава човека и чини га одвратним.« , или »…навика којој се све мање може одољети постаје интимна потреба рада.« За успјешан рад на једном одјељењу потребно је да код медицинских сестара постоје добре навике и приближно уједначени ставови у раду са пацијентима, Уједначене радне навике у свим смјенама доводе до осјећања јединства у тиму, јер се напор сваког појединца на неки начин утапа у заједнички рад, те тако постаје свјестан да здружен послаје јачи и да постиже боље радне резултате. Неуједначеним ставовима болесници се збуњују па тако и поред њиховог схватања и напора да поштују кућни ред неће у томе успјети. (Напримјер, код подјеле терапије, о чему сам већ говорио у једном раду, ако једна смјена болесницима даје терапију у собама, друга у дневном боравку по прозивци, а трећа у дневном боравку услужује их док сједе, они већ у четвртој неће знати шта да раде на позив за подјелу терапије. да ли да чекају у својим собама или иду у дневни боравак и тамо стану у ред или пак сједну. Уколико сестре у свим смјенама дијеле терапију на исти начин и у исто вријеме, код болесника се ствара навика да уз мали подстицај долазе за терапију у одговарајуће вријеме и на одговарајуће мјесто.)
Посјета пацијентима је питање које заслужује посебну пажњу и могло би се обрадити као посебна тема. Уколико медицинска сестра поштује кућни ред и унапријед договорена правила, код пацијената и код њихове родбине ће се створити навика да посјету обављају у за то планирано вријеме. Сестра гријеши ако мисли да јој је лакше кад пусти посјету у свако вријеме, тиме себи отежава посао а на штету болесника, па и родбине, која ће сљедећег дана наићи на одговорну сестру и вратиће се необављена посла. Тако и одговома сестра губи драгоцјено вријеме и троши велику радну енергију, настојећи да сачува Ијубазност, док некоме објасни зашто у то вријеме не може ући на одјељење. Неодговома сестра, која увијек пушта посјету, обмањује пацијента и његову родбину, стварајући код њих илузију да је она добра, а она која је савјесна и придржава се кућног реда лоша. Значи код одговорних сестара се ствара навика да посјету пуштају у одређено вријеме, код пацијената да очекују посјету у то вријеме, а код родбине да долази у посјету у исто, за то планирано вријеме.
Радно учење и лично уздизање је човјекова безусловна дужност и морална обавеза, јер од успјеха сваког појединца зависи успјех цијелог тима, при томе водећи рачуна да лични интерес усклади са интересима цјелине. Радно учење у тиму има значај за развијање моралних особина и формирање карактера, кроз развијање спретности, упорности и смисла за колектив и заједницу, а тиме хуманизацију и социјализацију личности. Само добро едукована и мотивисана сестра, а по потреби у пракси самостална, може бити равноправан члан тима у процесу лијечења болесника. Размјена информација из медицинске струке у тиму је од велике важности за његов успјешан рад, што се постиже на радној групи (часу), који се одржава једном у мјесецу, а потребно је да му присуствују сви чланови тима. Уз поштовања хијерархије, свакој сестри треба пружити шансу за што потпуније потврђивање своје личности, а посебно на оном подручју које она сматра значајним и за које има интересовање, а које је од значаја за постизање колективног циља. То медицинској сестри даје одговарајући положај у тиму, али од ње захтијева, да своја знања медицинске етике и технике свакодневно допуњује и у пракси примјењује и да радна искуства другима преноси.
Главна сестра одјељења је једна од спона између чланова тима. Она добрим личним угледом и стручним и организационим способностима ствара добни радну атмосферу, ради на изграђивању узајамног поштовања и повјерења и на изграђивању добре комуникативности, учествује у обједињавању ставова и мишљења, успоставља атмосферу опуштености у овим односима, тако да се сваки члан тима осјећа слободан, изражава дубоко поштовање према способностима свих радника, али уводи и ограничења како би свак постао свјестан своје одговорности у циљу што успјешнијег рада цијелог тима. Главна сестра мора бити спремна да прихвата новине у раду и да подстиче сараднике. а посебно своје колеге, медицинске сестре-техничаре на стално учење и усавршавање. Она ће добре резултате постићи својом демократичношћу и максимално коректним односом, како према својим надреденим, тако и према, условно речено, подређеним сарадницима, дозвољавајући им слободу изражавања и одлучивања у домену струке и посла којим се баве, водећи при томе рачуна да то не пређе у анархистичко понашање.
Радник као појединац је неодвојиви дио колектива као цјелине. Зато свака сестра својим радом и понашањем доприноси или штети своме угледу и угледу својих колега, Односно њено понашање и рад се одражавају на цјелокупне резултате рада. Сестира увијек мора знати шта треба да ради и како ће одређну радњу да изведе. Све радње мора изводити с тачношћу, промишљено и смирено, без панике и колебања како болеснику не би дала повода за смњу у своје способности. Болесник од сестре очекује да му помогне у изљечењу, зато њено држање и самопоуздан став код њега стварају повјерење и сигурност да ће му помоћи у изљечењу. Сестра на радном мјесту мора избјегавати грубе ријечи, галаму, прегласно навијање музике, топкање неприкладном обућом, посебно ноћу и сумњиво шапутање пред пацијентом. Од великог је значаја сачувати мир болеснику и избјећи све оно што би га могло узнемирити.
Сигумо је да ће прикладна удобна чиста и опеглана униформа имати позитиван ефекат на онога ко је носи, па и на болесника али и на остале сараднике у окружењу. Сувишно је говорити о томе да је недопустиво да радник који ради у установи затвореног типа, као што је то болница у радној униформи излази ван болничког круга, иде у трговину, банку и обавља разне личне послове. Овдје треба напоменути да и радне просторије утичу на радне резултате и квалитет рада. Уредност радних просторија и једног одјељења не зависи само од радника који су задужени за хигијену, него од свих који раде на томе одјељењу.
Смјенски рад је најодговорнија дужност медицинске сестре, посебно у току ноћи, јер тада све обавезе око његе , лијечења и контролисања болесника падају на њу. Значи болесници су тада повјерени смјенској медицинској сестри-техничаиии. Смјенска сестра нарочиту пажњу посвећује тешким болесницима и прати њихово психичко стање ако се ради о менталном холесникур, или виталне функције, ако је у питању органско обољење и резултате пажљиво биљежи у књигу појачаног надзора над пацијентима како би их вјеродостојно пренијела наредној смјени и Ијекару. Затим благовремено предузима све неопходне мјере за указивање медицинске помоћи болеснику и о евентуалном погоршању и напредовању болести обавјештава дежурног Ијекара. Она извршава све неопходне мјере које одреди Ијекар у циљу лијечења болесника и спроводи сталну контролу хигијенских мјера. Врло важан моменат у постизању добрих резултата рада остварује се приликом примопредаје смјене. Упутно је да колеге који предају и они који примају смјену остану неколико минута заједно, како би ови из предходне смјене, поред писменог и усмено реферисали о стању болесника на одјељењу, о ономе што је урађено у току смјене да се помогне и олакша ођређеном пацијенту и уједно да савјет колегиници како да настави са радом. Посебно се реферише о стању најтежих болесника, зависно од врсте болести. Ако се ради о менталном обољењу, наредну смјену ће упознати да ли се ради о агитираном, агресивном, суицидалном, параноидном, ступорозном, или неком другом болеснику, а ако се ради о органском обољењу: да ли је болесник декомпезован, фебрилан, хипертоничан, хипотоничан, колика му је диуреза, пулс, крвни притисак и осталим параметрима од виталног значаја. Потребно је да сестра из ноћне смјене поред писменог и усмено информише начелника одјељења и главну сестру о најбитнијим промјенама које је уочила код пацијената у току рада. Након пријема смјене сестра треба да посјети болеснике у својим собама и сама се увјери у њихово здравствено стање и процијени коме је њена помоћ најнеопходнија.
Закључак
Потреба за радом је у самој личности и постаје као саставна црта њеног карактера. Цовјек као радно стваралачко биће, радом развија интелектуалне способности. Учење је свјесна планска и организована активност, зато се само благовременим, континуираним и истинским учењем долази до доброг и квалитетног рада. Тимски рад је моћно средство за оплемењивање Ијудских квалифета и привикавање личности на тачност и свјесност вредновања хуманизма, гдје се учи и развија дух заједништва и колективности у раду здравствених радника. У савременом (психијатријском) тиму медицинска сестра није пасивни посматрач и безлично биће, него активни учесник, сарадник и помагач Ијекару на постављању дијагнозе и лијечењу болесника. Медицинске сестре које раде у смјенама су равноправни чланови тима иако све истога дана нијесу на послу. Зато су оне заинтересоване да послови у свим смјенама теку нормално, јер неуспјешно и неодговомо урађен посао у једној од смјена доводи до неуспјеха цијелог тима.
Добрим и поштеним радом се стварају добре навике, а за навике се каже да су »друге природе људи.«