Нијесу наши стари говорили; „беба у кући,“ та ријеч није постојала у њиховом речнику. Ријетко када би рекли, у кући је мало дијете, него: „колијевка у кући.“ Поодавно нема оне праве, лијепо, ручно урађене колијевке од липових дасака истесаних примитивним алатом, вјештим рукама самоуког мајстора. Данас постоје разни кревеци, колица, корпе за бебе, сједишта за бебе и ко зна које све направе које чине живот удобнијим и мајкама и бебама. Поред колијевке нијесу се пјевале само успаванке и није служила само за љуљање и успављивање, него се с колијевком на њиву ишло да би се копало или жњело и на ливаду да би се пластило. С колијевком се и на далеки пут одило.
Млада жена се увече спремала да ујутро с’ колијевком порани на пут. Припремила је све што је требало за дијете. Колијевку пребрисала, спаковала мекано ткане повоје и пелене, што их је њена мајка донијела за прво новорођенче и њеног првог унука, како то обичај налаже. Касно је отишла на спавање и мало спавала. С разлогом је узбуђена и узнемирена, послије годину дана поново иде у род. На дуги пут с колијевком. Иако је још мрак устала је, изашла ван и погледом прошарала небо. Влашићи изнад Приљубака, као да јој кажу, „брзо ће зора“. Вријеме је да крене. Вратила се у кућу и без оклијевања почела спремати. Напунила је боцу воде за себе и дијете. У бијело ћедило ставила брашњеник, а у посебну крпу умотала једине ципеле које је имала, оне у којима је прије годину дошла испод Дурмитора под Његош. Све је спаковала у ткану торбу. Дијете је пресвукла, повила и подојила. Ушушкала га у колијевку, па је једном руком вјешто подигла на леђа, другом је испод пробацила предуплано уже, које није било обично и за свакодневну употребу, него лијепа шарена упртача, од црне и бијеле пређе, исплетена за свечане прилике. Пребацила је преко главе, са два краја који су избијали испод пазуха на прсима везала и на леђа притегла колијевку.
Кренула је с колијевком на плећима и торбом у рукама на далеки пут. Зна да ће пјешачити, од звијезда до звијезда. Тешко је то бреме и за краћи а не за тако дуг пут. Зора се само назирала, а она је грабила, путељцима и крчаницима кроз кланце. У овоме мутном обзорју, само јој је дрвеће, високо, и ниско растиње, са обје стране означавало стазу. Док је напајао мирис росе, дијете је мирно спавало на њеним леђима. За протеклу годину дана, још довољно не прилагођена оваквом терену, кроз ковиталац њених бурних успомена се провлачио траг некога новог свијетла и осјећај као да је ово неко туђе небо и непозната земља, као неки други свијет који не припада њој.
Прикупљала је и изналазила нову храброст и снагу, да би прошла поред крстачке цркве и гробља. Лакнуло јој је што је већ почело свитати док је туда пролазила. Већи страх поноћи изазива она чатрња, него гробље, која је направљена мало височије лијево од њега, а оним отвором са стране испод каменог волта, подсјећа на страшну катакомбу из које увијек бучи ехо гласа, не само кад се наднесе на отвор него и када се туда пролази. Одатле, за колико би чо’јек испушио цигар дувана, избила је на ждријело одакле јој се јасно, ту близу указа сивостакласта површина језера и подаље свјетлост града из којега, иако се потпуно раздвајају ноћ и дан, ријетке градске свјетиљке још увијек сијају попут звијезда ноћас на небу. Кад је кренула низа стране дијете се мало прокомеша, а она руком преко рамена опипа колијевку да се увјери је ли покривено како треба.
– Спавај, спавај! Само да је теби добро и да будеш миран, па ћемо лако.
Овај дуг пут прожет њежношћу мајке и невиношћу малог дјетета испуњен је осјећањем благостања и среће што не иде сама. Син је с њом. Има с ким проговорити док иде џадом која је главна саобраћајница између Црне Горе и Херцеговине, пијеском засута и излокана рупама мјестимично пуним воде које мора заобилазити, на којој скоро и да нема саобраћаја. За два сата хода, само се мимоишла са једним теретним камионом који је уз велику буку прошао и оставио иза себе „смрдљиви“ траг густог црног дима, од којега у желуцу осјети мучнину.
– Тешкоће нам дају снагу, мислила је, и тек у њима видимо колике су наше могућности и колико вриједимо. Природа је направила да све има свој пут и незаустављиви ток. Ма како се нама чинило, добро или лоше, све у њој иде напријед, ништа назад, а ми смо само посредници између пролазности живота и спознаје вјечне истине. Не знам је ли природа удесила, или је то божија воља да сам се удала толико далеко, те сам жељна свој род виђети. Свакако, ми сами смо творци своје судбине.
Размишљање о судбини јој прекиде поглед који се просу по равном и празном пољу, које је вазда било тешко прећи, иако се чинило да нема пет минута до града. Она равнина и правина се некако удужи, па као да су ноге оковане, чини се да се не помјера с мјеста.
У „Задругу“ је узела боцу печатлије, ту је најсигурније, не може с колијевком у сваку радњу по граду свраћати, а не ваља без здравице јединоме брату на свадбу доћи. Иако је тешко мора је носити. Срамота би било доћи маоручке. Мислила је и на пециво, а она га не може понијети. Требала је са домаћном да иде. Али не дају. Не може. На принудном је раду на изградњи пилане „Први мај“. Нијесу му дозволили два-три слободна дана да иде са њом, као што је ред. Лакше би јој било, а овако, сама на далек пут с колијевком на леђима. Колико год јој је било тешко, колико год је бивала у својим мислима из прошлости и садашњости, стално је мислила на колијевку, па и ту искористи прилику и замоли једну жену:
– Опрости ‘оћеш ли ми мало подићи колијевку? И погледај како стоји тај покривач, да ми се дијете не угуши. Нешто се много умирио, па се бојим.
Ни кроз град нема много народа. По која лимузина, неколика теретна камиона, запрежније кола и по који коњ са товаром дрва, врећама мељива или можда кртоле. На улицама нема много народа, као понеђеником, када је пазарни дан, па народ дође у трговину и млади да прошетају и виде се.
Прошла је ову котлину и равницу и запутила се уз узбрдицу, куда вијуга џада сва од окука и серпентина. Стрмен је велика, па је то био једини начин да се направи пут до првог села, зато је два пута дужи него да је ишао право уз брдо. Једини начин да га скрати су пречице од једне до друге серпентине, па се двомила да ли около џадом или кроз кланце пречицама. Ипак се одлучила да избјегне кривине и прелази са једне на другу серпентину.
– Тежи путеви су сигурнији и прије се њима стиже до циља. Нијесам сама, ту си ти. Тежак је овај живот, сине мој, али вриједи се борити. Као што ћеш ти брзо стати на ноге, па иако ћеш стотину пута пасти и нећеш остати да лежиш на земљи, него ћеш брзо устајати док направиш први корак, па онда крене корак по корак и проходаћеш, као што ми данас пребројавамо кораке да би стигли тамо ђе смо кренули. Цио живот је сачињен од корака и без њих нема живота, што их више направимо даље стижемо, више живимо и више видимо. Него ‘ајде да се ми мало одморимо. Нешто се комешаш. Гладан си и жедан. И мајка је жедна.
Тек је на пола пута. Уста јој се осушила, руке се затегле од оне торбе, ноге отежале, а дијете се почело мигољити у колијевци. Оглашава се неартикулисаним, њој добро разумљивим гласом. Зове маму. Она зна да је гладан и да га треба пресвући. Придржавајући се за густу траву бусику искорачила је са џаде преко усјечене земље на травнату површину у хладу спустила торбу, распртила колијевку, па и њу ставила на меку траву, која се ових топлих дана послије љетошње суше и септембарских киша опоравила. Са лучца је заврнула крај танке поњавице испод које дијете протегну ручице и, трепћући на свјетлости, зијевну као да му се још спава. Прикупило је и напућило усне и гласно почело плакати. Прво га је подојила, па преповила, цијело вријеме причајући с њим, иако је оно није разумјело. Она не осјећа глад, само попи гутљај -два воде.
Одморила је двадесетак минута, причајући са сином који се умирио, али неће да се врати, па га је мама ставила против његове воље у колијевку, поново је упртила и наставила пут. Одмах га је умирило, добро познато љуљкање на маминим леђима и блискост њеног тијела, слично ономе када је био у стомаку.
Како је одмицала, дијете у колијевци, на плећима се полако смиривало, а она као да је непримјетно заборављала на њега. Разговор са сином је непримјетно блиједио и све се претварало у пребирање по прошлости. Вратила се у дјетињство, у дружење и дјечју игру поред извора. Проналазила је радост и љепоту у шуштању лишћа, у игри младих јагањаца, у цвркуту птица, у лету орлова на оштром плавом хоризонту. Ма, све што је било око ње, давало је смисао лијепом и безбрижном дјетињству. Што је даље одмицала, мисли су постајале нејасније а слике замућеније, па су оне лијепе прелазиле у застрашујући хук бијелкастомутне ријеке, која је надолазила послије јаких јесењих киша, од којега се помало плашила када би увече по мраку чула њену јеку. Постепено и непримјетно су ти мали страхови прелазили у велике. Као што је непримјетно напредовало њено одрастање, тако и данас полако и непримјетно напредује овим путем, али с њим напредују и страхови повезани са прошлошћу. С мислима је стигла до ране младости и до ратних година. Сакривена у густој крошњи високог дрвета поново је од страха дрхтала, гледајући колону Њемаца, док су доље пролазили „џомргајући“ и звецкајући пушкама, цицама и шљемовима.
Под грлом јој се стегло, сузе су јој оквасиле лице, када је поново по ко зна који пут осјетила мирис ватре, дима и опоре гаревине, поново гледајући слику запаљене родске куће, коју су мјештани хтјели да запале, наводно по наређењу Њемаца, као додатну казну, зато што јој је брат погинуо на Сутјесци. И поново је видјела своју мајку, како им говори:
– Немојте ми ђецу остављати без крова над главом, запалите, грање, лишће, стог сијена, љетњу колибу, ено Њемци већ прелазе преко брда, неће се они враћати да виде шта гори. Али они су једнако у страху понављали, да морају или ће остати без глава. Када је видјела да не помажу молбе, њих троје је извела из куће и са огњишта узела ужарену главњу, гурнула је у сламени кров који је плануо као шибица, говорећи:
–Не бојте се кукавице, нећете погинути због моје куће, али нећу вам пружити то задовољство да је ви запалите.
Размишљала је и о мамином затвору, од два мјесеца, прије само пола године. По други пут је била сумњива. Сада комунистима. Требало је добро испитати и утврдити, да можда није у „дослуху са Русима.“
Ружне мисли су се товариле и трпале у њен мозак, све док се није тргнула као да је пробудио тежак сан, када су јој мисли долутале до прерано изгубљеног оца и још два брата. Ове тешке и непријатне слике из прошлости нијесу је одвојиле од саме себе, него су то реалне мисли које су је потпуно повезале са собом са својом прошлошћу, па се у тим дубоким мислима отиснула у оне давно прошле далеке и већ недокучиве свјетове, све док је овоме тренутку није вратио неки безазлени танани шум из природе. Погледала је око себе. Испред себе је угледала високу главицу, значи још мало па ће преко голе крновске висоравни. Мало је придигла колијевку у којој дијете и даље мирно спаваше. Растегнута између сјећања и заборава, запитала се:
– Какве су ме ово мисли спопале, не знам је ли сан или јава? Не смијем се данас враћати у прошлост и овако мислити, у данашњем дану који има посебну драж и љепоту. Прошлост су само успомене, лијепе или ружне и таква је каква је, из ње се ништа не може промијенити, треба се окренути будућности и животу који испуњавају праве ствари, задовољство, и лијепи тренуци. Данас, док путујем са овом колијевком имам разлог за радовање. Идем јединоме живоме брату на свадбу. Спокојно спавај сине мој. Идемо даље. Будућност је пуна изазова и препрека, које не може свако прескочити. Овај живот је као велика битка или игра у којој се побједник не зна унапријед, али зна се да велику шансу за побједу има онај ко се унапријед не предаје. И у једном и у другом опстају само борци, а да би био борац мораш имати разлог због којега си у тој игри и циљ који животу даје смисао. Мој разлог за борбу је ова колијевка. Ти ми дајеш снагу да заједно путујемо до циља. Путеви и кораци по њима се никада не завршавају. Живот је путовање кроз вријеме у којем треба уживати. Тајна лежи у ситним корацима који воде у правом смјеру. Стопа по стопа, корак по корак ће се претворити у дуге путеве који нас сваког секунда воде све ближе ка остварењу свога сна. Када стигнемо до краја овога пута отвориће се сљедећи, а кад се заврше моји путеви, ти ћеш отварати нове, па ће и твоје, ако Бог да неко наставити. Ја сад не знам јесу ли ти наши путеви праве линије или кругови по којима се поново и поново враћамо на исто мјесто, путујући и кружећи кроз вријеме, као што се Земља, кажу врти око саме себе, Мјесец око ње, обоје око Сунца, а можда се и Сунце врти око нечега у небеским даљинама.
Прође кроз усијек између двије обле стијене и изађе код споменика. Оте јој се дубоки уздах и благи осмјех развуче усне. Пред њом је крновска висораван, по којој су се сакривале долине између голих, травнатих брежуљака из чије земље је избијало расијано заобљено камење.
– Ође сам провела најљепши и најспокојнији дио живота. Све је исто, а све је другачије.
Поглед јој сеже свуд унаоколо до линије хоризонта. Сунце је јутрос било испред, а сада је иза њених леђа. Ниже је од њеног погледа. Када би пружила руку ка њему не би је морала подизати као што је требало јутрос када је било високо изнад ових брда. Много веће изгледа него јутрос, а зраци му ослабили и може се без проблема гледати, тамо изнад оних брда одакле је јутрос кренула, и још даље изнад херцеговачких планина које се виде на Западу. Оне ближе су тамније и јаснијих обриса, а даље сиве као кроз маглу, и оне најдаље, на које је сунце сјело, једва се назиру.
Она добро зна када се сунце, одатле гледано, приближи земљи, брзо зађе и брзо мркне. Мора пожурити преко ове голети, јер послије ње има још најмање сат хода кроз густу букову шуму. Када се црвени круг, велика бакарна тепсија, спустио на онај најдаљи и најиздигнутији врх, на Западу, десно од ње, приближавала се биовским странама. Иако је ту као ђевојка провела много времена, није имала прилике да доживи љепоту коју је сада примијетила. Ослушкујући све звуке и шумове који се преплијећу у складној хармонији, радо би остала у друштву чисте нетакнуте природе, како би се нагледала љепоте која се ријетко доживљава, али нема времена. Увијек се одавде одлазило за височијег Сунца. Ако би се чекао залазак, по мраку би се силазило у село.
На Западу се још видјело само ружичасто небо, а она је улазила у шумску путању. Брзо се почело смркавати. Високе букве су заклањале небо и правиле испод својих круна са којих је већ помало почело лишће опадати, још већи мрак. Слиједећи добро познате стазе и путељке, корачала је полако сигурним кораком док је лишће шуштало и ситне гранчице пуцкетале под ногама, што је у овоме првомрачју стварало помало непријатан осјећај.
Негдје у сред шуме, на километар-два до села, дијете се у колијевци ускомеша и поче плакати. Не би јој свеједно. Прође је нека језа, али мора га подојити. Распрти колијевку. Сједе на први височији камен.
– Само ћу те нахранити, па ако си и мокар нећу те сад пресвлачити. Знам, сунце моје мало које сија и у овој ноћи и грије ме, да ти не можеш запамтити, како сам те ноћу у овој шуми дојила, како сам твоје малене ручице миловала, како си некад давно у колијевци путовао, како сам замишљала да ћеш једнога дана одрасти и како ћу ти ову причу испричати а ти је нећеш заборавити, можда ћеш је потпуно доживјети, као што је сад ти и ја видимо. Сине, ми се разумијемо без иједне изговорене ријечи, наше душе и ово млијеко којим те храним говоре све.
– Идемо!
Упртила је колијевку, по четврти пут од јутрос, и таман што је кренула испред родске куће одјекнуо је пуцањ, чији се ехо одбијао од околних брда. Поново се најежи. Неки чудни жмарци промиљеше тијелом. Плућа јој испуни неописива радост. Кренуше јој сузе. Сузе радоснице.
– Ето и код нас са срећом након много година кренуло весеље.
Срећи није било краја, када је касно увече стигла одива у род и чуђењу како се усудила сама са колијевком на толики пут.
Колико дана је остала, како се с колијевком, којим путем и са којим мислима вратила, није никоме причала, али јес’ да послије тога десет година није у род одила. Стизале се колијевке, једна за другом. Није могла маjка пет колијевки упртити.
Значење данас, мало познатих, архаичних, ријечи из приче:
„Koлијевка у кући“ – Значи у кући, у породици има има мало дијете -беба.
„Ћедило“ – Цједило, бијела мекана, порозна крпа, која је служила за цијеђење млијека
„Таин“, или „брашњеник“ – Храна за успут, ако се остаје дуже на путу.
„ …за колико би чо’јек испушио цигар дувана –Без сата се орјентисало према Влашићима, према
сунцу, вријеме се мјерило; дан хода, цигар дувана и слично.
„ …у задругу да купи“ – Продавница, која је половином XX вијека била, такозвано друштвено добро. Припадала земљорадничким задругама.
„Печатлија“ – Фабрички затворена (запечаћена) флаша ракије, углавном шљивовице, која је тада била скупо пиће.
„ да не иде празних руку“ – Без поклона(дарова)
„Лучац“ – Полукружни лук изнад узглавља, који је држао покривач како не би притискао бебу.
„поњавица“ – Деминутив „поњава“, од вуне ткана дека, која служи за покривање као ћебе.
„преповила“ – Пресвукла. Раније се беба повијала у повоје.
„џомргање“ – Неразумљиво причали.
„Цица“ – Чутурица, Војничка, алуминијска боца за воду.
Predivna priča… Vraća u neko, ne tako davno, ali skoro zaboravljeno vrijeme… Uživala sam u svakom slovu.
Хвала поштована Јасенка!
Majstorski ispricana dirljiva prica.
Хвала Вам на читању и посвећеној пажњи.
Изванредна, стилски, језички и садржајно, укомпонована прича, саткана од емоција и описа мајке, њене моралне и физичке снаге и љубави према сину, брату, природи, животу…У овој причи неколико је прича, али се издваја – мајка. Централна личност која цео дан, од зоре и пре свитања, са колевком на леђима и сином, својим првим чедом, прелази многе километре, мање излоканим путевима, више стазама и богазама кроз планинске усеке и долине, да стигне код брата, јединог живог брата, на свадбу, на прво весеље у породици после много смрти, бола и патњи. Између, сећања на младост и, посебно, у неколико реченица, али снажних приказа, љубав према сину дојенчету са којим разговора, уствари износи своје мисли о корацима у животу, који је стална борба, а мора се почети стопама, којим се не мери само време човековог овоземаљског бивствовања, него и домети његових видика у остваривању снова. Читава филозофија смисла људског постојања, виђена очима мајке у горама Старе Херцеговине. Потресна прича којој се верује, и у којој – уз емоције – доминира лепи, чисти, народни, српски језик са херцеговачког изворишта.
Овај коментар дожиљавам најмјеродавнијим јер долази од професора књижевности, у чијој се породици традиција наставља; отац је био професор Српског језика, ћерка исто, од човјека који је објавио петнастак књига прозе и поезије, књижевне публикације, написао више рецензија и предговора, некеолико драма и сценарија за документарне филмове из српске историографије.
Драгане, хвала Ти на коментару. Хвала Ти на посвећеној књизи Војникова бресква, коју са задовољством читам по други пут, у којој свака приповијетка истинито осликава страдање српског народа кроз три раздобља…три рата.
Svaka čast! Opet se sjetih Nje, i sličnih puteva njenih… Za svaku pohvalu!
Трновити су то путеви били…да се не заборави.
Zaista divna prica , vratila me u to vreme kada sam bila mala i kao da sam gledala moju majku u celoj ovoj prici .Cak su mi i suze krenule secajuci se njenog teskig zivota .Sa puno zadovoljstva sam citala jer kroz celu pricu su mi nadolazile slike tih teskih vremena …Hvala ti Vukosave sto si ovako dovno opisao zivot zene !!!