Мислио сам да ћу радити још годину на психијатрији гдје сам радио пуних четрдесет. И колеге са ођељења су тако мислили, али је прије неколико дана од Министарства здравља стигло Обавјештење о продаји радних мјеста. Не мислећи да ће се то брзо ријешити написао сам захтјев, па и нисам никоме на ођељењу о томе говорио, а то је све толико брзо ријешено, да су ме послије само три дана позвали у Правну службу да потпишем Рјешење.
Увече сам распремио свој плакар из којега сам само понио свој мантил и индентитетску картицу, колегиницама оставио неке ситнице и свој прибор за кафу, предао им кључеве од плакара и улазних врата, која сам годинама откључавао и закључавао, много висе него своја кућна, и са завежљајем се упутио према њима. Доживјех то другачије него сам мислио. Учини ми се да идем некуд далеко, као из своје куће. До врата ме испратише Јелена и Дијана, младе колегинице, баш младе, најмлађе на ођељењу. Док сам се поздрављао виђох им сузе у очима, па се брзо окренух и одох, као оно кад ми је отац говорио, ако сам ишао на дужи пут: “Не окрећи се кад кренеш и нека ти је срећан пут!” Мислим да сам брзо отишао и због тога што сам и ја био на ивици суза, па да њих не бих баш расплакао. Није ми било свеједно. На тренутак док сам излазио, као непријатан сан, испратила ме је и мисао, која не би тако кратко трајала, да је одмах није преплавила друга, она права, да сам ту ипак сих тих година радио један хумани посао у интересу лијечења и помагања болесним људима и одатле одлазим у заслужену пензију као потпуно остварена личност у сваком погледу, а ово мјесто ми је служило као потпора за остварење животних циљева. Вријеме је да се мало више посветим себи, својој породици и у своме дому уживам у игри са унучадима. Тако испуњног ме је одмах напуштио онај ружни осјећај, да одавде одлазим као најамник,[1] којега је газда испратио, јер му више није потребан, доста је служио а са њиме и помисао да су сви резултати мога рада стали у овоме завежљају са којим сам се упутио негђе, не знам ни сам гђе, у којему нема ништа осим оскудних успомена и богатог радног искуства иза којега је тамо остала само једна порука, која свакако не би имала смисла без покрића, показаног у радниим и животним резултатима, написана колегама и сарадницима, искрено и спонатано, онако како сам тада осјећао, а коју би било корисно прочитати, како младим који тек започињу рад, у било којој бранши, тако и онима који одлазе у пензију и питајус се:
–Шта ћу сад?
Драге колеге!
Говорили сте ми ових дана:
–Благо теби идеш у пензију!
–Како благо, човјек се и из рата врати а из пензије никад.
У овој згради сам прије четрдесет година почео свој радни вијек, који се ево данас завршава. Овђе је тада била права, нећу употријебити израз, из поштовањима према људима који су се овђе лијечили и оних који зазиру и плаше се, на сами помен ријечи “психијатрија,” не схватајући да је данас ово једна савремена здравствена установа, без решетака на прозорима, без каишева и такозваних “лудачких кошуља” за имобилизацију пацијената, са уређеним купатилима, са лијепо сређеним трокреветним собама, умјесто оних великх у којима је било по пет до десет кревета, као у војним касарнма, али не намјештених као данас него са, углавном старим ћебадима без чисте бијеле постељине. Данас овђе остају лијепо намјештене трокреветне собе, са просторијама за дневни боравак пацијената и простором за радну терапију и неупоредиво бољим условима за рад, не, него тада, него се из године у годину осјећао напредак, а о томе довољно говори да је зграда за то вријеме реновирана три пута и сад, ето када ја одлазим почиње четврто. (птиближно на сваких 10 година)
Несхватљиво, али је истина да сам ја пронашао себе у овом послу, а лако се прилагођавам свим пословима и свим ситуацијама, можда само зато што сам од малена научен раду и стрпљењу. Како било да било вријеме најбоље освијетли човјека са свакоје могуће стране, а то вријеме су године и године невидљивог и немјерљивог рада који сам оставио иза себе. Сваки дан у моме животу је осмишљен и испуњен радом тако да немам времена за размишљање, је ли ми тешко или ми је лако, па тако не размишљам ни о старењу, као ни о великим плановима за далеку будућности, јер када човјек ради, некако све то долази само по себи и коцкице се посложе. Не треба године додавати животу, боље је живот испунити енергијом, коју ја црпим из осјећања: љубави према породици, осјећања корисности и могућности за рад. Није трагично, иако свака новина у животу има цијену и поставља питање суочавања са собом и доводи човјека пред дилемом, шта ћу сад, чије ја разрјешење видим у креативаности и искусву стеченом у вријеме активног рада, иако се питам: шта сам радио оволико година и да ли иза мене остаје било какав траг током четрдесетогодишњег рада, вртећи с у круг и радећи један те исти посао. Никада се нијесам плашио обавеза, напротив све новине су ми биле изазов и подстицале ме на трагање за новим. Рад ме је увијек испуњавао и чинио срећним. Вјероватно је томе допринио начин васпитавања и услови нимало лаког, али лијепог живота и школовања у ђетињстви и раној младости. Може човјек имати наизглед потпуно сређен живот у којему није потреба ни о чему много размишљати, али ако наиђе само један тренутак који га избаци из те лагодности и равнодушности он неће успјети да се врати на прави пут.
Увијек сам мислио да нема ништа нерјешиво, покушао сам, па ако и са лошијим исходом осјећао сам испуњење и задовољство сматрајући да сам то урадио на најбољи могући начин. Трудио сам се и на послу и у приватном животу да ништа не радим површно и половично, него увијек одговорно и доведем га до краја. Због те урођене, а више кроз рад стечене особине, да ништа не препуштам случајности, понекад сам знао бити, како сте ми и ви и они прије вас понекад говорили „тежак” колегама и сарадницима, па и својој породици, иако сам успио да и на њих пренесем добре радне навике и одговорност према себи, јер заправо сматрам да човјек који је одговоран према послу, одговоран је према себи. Умор, бар до сада нијесам познавао ни признавао, јер сам било који користан рад доживљавао као олакшање. Ништа човјека не уништава као жаљење самога себе у свакодневном кукању од посла који обавља.
Најљепши, могући комплимент ми је прије неки дан упутио колега Драгослав:
–Од када те знам, ево двадесет година, ти једнако радиш, као онај први дан када сам те упознао.
–Не знам како бих другачије. Знаш да одавно говорим, никада не бих дозволио да ми неко други, зарађује плату и никада не бих своје обавезе пребацивао на млађе, што у пракси није ријеткост и када бих осјетио да сам неспособан обављати посао како треба и зарадти је поштено одмах бих отишао.
Вријеме иза мене сам посвећивао, другима, иако се и у будуће нећу одрећи тога задовољства, ипак је дошло вријеме да се мало окренем себи и почнем сабирати утиске шта сам радио цијелог живиота. Између осталог, јавило се интересовање и потреба да размислим како да оставим макар нешто имало корисно, из свога дугогодишњег рада, односно уобличим и до краја доведем неке своје радове, које сам занемарио, како би могуће је штогод од тога искуства користило новим генерацијама, јер ме чини задовољним ако једна млада особа научи нешто из само једне једине написане реченице. То је један од мотива, а други је очување личног благостања и менталног здравља, пошто сам свјестан да само стално учење и рад на себи дуже одржава човјека ментално и физички здравим, а тиме корисним и вриједним, него утамничење себе у својим мислима и кукању над собом од страха пред старости која долази као неминован биолошки процес. Вријеме чини да човјек у старости заборавља много старога, али радом може да научи доста новога и корисног. Истиња је да многа знања застаријевају, али исто тако да се многа и понављају и да их ви млади не би требали игнорисати, јер врло често могу бити од изузетне користи.
Ни док сам млађи био нијесам се придруживао гомили “грешника” којима је прихватљива догма да су стари научили све што су имали и да треба да стану, као одмарају се и чекају дан своје сахране. Свако животно доба носи своје одлике и добре стране само их треба искористити, а то се постиже вољом кроз рад, па и учење. Ово је ново вријеме када свака јединка гради свој идентитет, јер се више не може крити иза неких устаљених друштвених норми: на послу иза цијелог колектива, или у приватном животу разним припадностима као што су нација, вјера, племе, братство или породица. Тужно је кад се неки људи одмах послије педесете предају и мисле да су се „нарадили, сад нека раде малађи”, опуште се ни очему не мисле и ако је икако могуће искоришћавају их, знам, ја сам то доживљавао на почетку свога рада, управо зато никада тако нијесам поступао са младим колегама почетницима, него их од првог дана цијенио и поштовао као равноправне чланове тима у којем радимо заједно, а то ми се враћало на најбољи могући начин, узвраћањем пажњом и поштовањем које сам доживљаво од њих. Од Вас!
Нормално да на карају радног вијека пребирам по сјећањима, а међу лијепима су и та да сам током дугогодишњег рада, само у смјенама радио са око 90 колегиница и колега, којих се могу сјетити, младих који су започињали рад, па су их због неискуства у послу одговорни за функционисање службе, сматрајући да је то добро и за њих и за службу, углавном распоређивали да раде са мном. Сматрам то великом привилегијом, зато што мислим да ме је баш то и до данас одржало здравим, уз посебно задовољство што се и дан данас радо сретам с тим младим, анеким већ и старијим особама. Управо мислим де се и у другој половини седме деценије духовно осјећам млад, захваљујући дружењу са младима и радећи с њима. Са својим животним искуством био сам њихова допуна у раду, а често и уопште у животу, јер имао сам утисак да су били спремни, да осим проблема везаних за посао са мном подијеле и неке животне недоумице, тражећи савјет за њихово разрјешење, а у исто вријеме они су били моја животна и духовна допуна са својим младалачким духом и оптимизмом, упознавајући ме са неким новонасталим, другачијим вриједностима, које намеће ново вријеме. Никада са њима нијесам разговарао са позиције ауторитета, као ја старији, ти млад, не знаш, слушај, ја све знам, него; знаш ти, знам и ја а обоје знамо много више него појединачно, уз узајмно људско поштовање. Трудио сам се, као старији, да не будем искључив у сталном и упорном истрајавању да докажем да сам за све могуће само ја у праву, више сам се посвећивао неким новим савременим вриједностима, црпећи из свога искуства само оно позитивно и корисно, а чега није мало, а исто тако млади морају схватити да није све лоше из прошлости, него доста тога доброга, може им бити потпора и чврст ослонац за даљи живот.
Можда је мој субјективни доживљај и мишљење да код вас млађих није преовладавао негативан став према моме раду и мени као старом колеги, да сам; неспособан, бескористан, заостао, пасиван и досадан, којега се због тога треба што прије ослободити. Трудио сам се, а колико сам у томе успијевао и колико вам је било од користи, не знам, да вам преносем извјесна искуства, знања, навике, вјештине и вриједности, како би брзо научили нешто што би сами морали учити кроз цио живот, свјестан, да се не спремате само за овај период у којему сада радите, него и за неко будуће вријеме, које чиними се све више води развоју пођеле рада, како би сте били спремни да прихвате различите улоге које ће вам бити намијењене у току рада и живота, не са намјером, а нијесам имао ни потребе да вам наметнем свој став само да покушам пренијети дио свога искуства, како би искористили од тога наслеђа оно што је разумно и што би вам истински користило, с тим што ћете да и одбаците оно што мислите да није вриједно новим достигнућима, али бар сте сазнати како се то некада радило, или ће те своја нова сазнања и искуства упоређивати са овим за вас прошлим из којега ћете, ако ништа друго извући упоредбу старог и новог и из тога користити оно вриједно и најбоље за вас, јер нико се није родио као савршено друштвено биће, а и не умире као такав, јер ако би тако било не би нам требало никако ново учење нити било какво ослањање на старо искуство.
Немојте мислити да нијесам свјестан, да сам и ја радећи и дружећи се са вама научио много од вас. Зато је моја порука старим да уче од младих, а младима да користе искуства старих. Данас највише учим од моје унучади: Маше и Андрије, који су још увијек у вртићу, али тако често ме изненаде и обасјају ми душу, давно прошлим сјајем, када ми кроз игру поставе чудна питања на која тешко налазим адекватан одговор, али они ме сваки пут изненаде, својим савршеним одговором, тако да схватим да нисам млад, али јесам још увијек дијете, чија сва осјећања нијесу потпуно уобличена. Није ме увриједило, него сам осјетио презир и сажаљење према једном мом савременику, који ми је добацио док ме је гледао како се играм са ђецом: „ Е. чојек, кад почне старати пођетињи.“ Не гледам ја на живот тако, него једноставно схваћам да је срећан онај ко умије да се у игри придружи ђеци и младима у учењу, који су носиоци наше будућности, зато се никада у потпуности не смијемо ослободити ђечјих и младалачких духовних игра и придржавати крутих стереотипних правила, јер ћемо се једнога дана, кроз различита животна доба која наилзе, ако не ми а оно сигурно наши потомци срести са другачијим системом вриједности од овога на који смо навикли, зато се морамо ђелимично кориговати, али не са прескоцима и бјежањем од стварности, него континуирано са доласком сваке животне етапе, усаглашавајући своја предходна искуства са новим својим учењима и учењима младих, како би се прилагодили новом начину вредновања живота и рада.
Радно мјесто и није мјесто гђе човјек може показати да ли му је неко драг или није, али ипак може сазнати да ли му неко нешто значи или не. Не сматрам врлином то што сам често знао рећи истину сујетним и онима са којима се не слажем, то је потпуно бескорисно, па према томе није ни упутно, ни паметно упуштити у расправу и причу са неразумним особама за које не постоји друга истина и не чују ничију ријеч осим своје, али на срећу међу мојим сарадницима није било ни један посто таквих.
Можда ово и није прави начин да вам, без лажне скромности кажем да сте ми значили и значите у животи и да вам се захвалим на сарадњи и поштовању које сте ми указивали свих ових година. Надам се да ми старији неће замјерити што се више обраћам младим. Није ми недостајало разумијевање и поштовања ни од радница, а посебно не од мојих драгих колегиница и колега са средњом школом, којима највише и посвећујем ову поруку. Никда нијесам имао доживљај да од старијих докторица нијесам до краја испоштован као човјек и радник, док су млађе увијек показивале поштовање перема мојим годинама и моме раду, а ја сам се трудио да то узвратим свима Вама, на најбољи могући начин, колико сам знао и умио, а ви најбоље знате колико сам у томе успијевао.
На крају од срца, искрено и људски свима вам желим, да се остварите као личности у сваком смислу.
Желим вам пуно среће и успјеха у раду и животу.
С поштовањем: Вукосав, ваш Вуко
Моје драге колеге су ми припремили свечан испраћај, у лијепом дружеју уз музику и богату вечеру уручили су ми и прелијеп покло, Хвала им на таквој пажњи!
[1] (или стари коњ којему је домаћин скинуо и потковице да их не штетује, па га оћера у планину да крепа)