Пријатељства која вјечно трају

Не знам јесам ли ја ишао кроз вијеме или је вријеме пролазило поред мене, било које да је доста тога времена и доста дана и година је остало иза, а наравно да су остајали и трагови времена, па понекад размишљам како је оно ишло преко мене, мијесило ме, гњечило и обликовало, али скулптура је временом постајала све мање привлачна, а изнутра сам увијек  остао исти, са душом ђетета, гледајући напријед у лијепе ствари, хватајући врло ријетко, када сам слободан, себе како лутам по далекој прошлости, обично пребирајући по лијепим тренуцима из живота. Крстарим мислима по беспућу већем од мога ума, тражећи нешто што сам давно, прије пола вијека изгубио. Нешто наизглед мало, али мени тако важно. То нешто ме скопало невидљивим канџама прошлости и повукло у гомилу снова  који ме на тренутак учине тако малим, па сам тако невидљив и сићушан лутајући у својим успоменама послије четрдесетседам година стигао, у Гарнизонску амбуланту у Ваљево, гђе сам средином прошлог вијека дошао, тачније далеке 1968/69. са својих двадесетак другова из двије генерације и „Служио Народу и Домовини.“ Лијеп је то био осјећај доћи из војвођанске равнице, која ми није баш најбоље пријала, у једну тако уређену установу, у град који ме у оној удолини подсјетио на мој Никшић, по клими, по положају, по Колубари, која ме потсјећала на Зету, по узвишењу Видрик које се једино разликовало од Требјесе, што је на њему умјесто Мотела подигнут споменик, највећа до данас извајана људска фигура, знали смо „хероју наше револуције“, (под наводницима зато што данас заборављамо, више намјерно него случајно.).

Интересатно је да Никшић и Ваљево симболично повезује слична судбина и херојска смрт два млада човјека, најхрабријих синова Југословенских народа, који су били синоним отпора фашизму.  Оба у мају 1942. године,  двадесетшестогодишњи Чедомир-Љубо Чупић, везаних руку испод Требјесе, са добро познатим осмјехом пркоси фашистима, као и двадесетдеветогодишњи Стјепан-Стево Филиповић испод Видрика, са вјешала подигнутих руку и стиснутих песница позива на отпор и антифашистичку борбу.

ljubo-cupic

Тих суморних кишних дана, крајем септембра шездесетосме, са двомјесечног логоровања, стигли смо право из рова, који сам, добро се сјећам због своје  висине морао ископати мало мање од два метра у дубину, како би ми само глава из њега вирила, у тврду војвођанску црвеницу, од које се по тамошњим фабрикама пече цријеп и цигла, а све се радило у циљу одбране од Руса, који су направили инвазију и преко ноћи упали у Чехословачку, како би их ми спремно дочекали ако крену на нас, (није тада било „Не дај Боже“)  и акцију почну десантом на неки одавно напуштени, колико се сјећам „Ечка“ аеродром. Тамо нас је замијенила нова „класа“ војника, међу којома су били, касније ће се испоставити моји најбољи пријатељи и другови из вијничких дана. Након пола године у фебруару шездесетдевете у амбуанту су између осталих стигли: Загорац Никола из Забока код Загреба, Шумадинац Раде из Чачка, и Далматинац Мирко из Солина код Сплита. То су имена и ликови који се пет деценија никада нијесу избрисали из мојег сјећања. Како је вријеме пролазило интересовање је расло; гђе су, шта раде, јесу ли се остварили породично, јесу ли успјели у животу и на крају јесу ли сви живи. У међувремену се бар за нас неочекивано догодио грађански рат, па се помишљало и на то: је ли и нас неко против наше воље успио тамо угурати, шта ако смо можда, па иако на огромну раздаљину несвјесно уперивали оружје један према другоме. Много неодгонетнутих питања, само на једно је без дилеме,  постојао одговор, познавајући душу давних пријатеља, са којима сам кроз вријеме у мислима путовао и био увијек са њима, ма гђе да смо били, нико од нас није имао такву душу да би могао починити било шта што није примјерено часном човјеку, а у осталом ми смо и у војсци санитети са хуманим задатком, а не да ратујемо.

„Ако је неко добар човјек не могу га

злим учинити ни зла времена ни зли људи“

Мислио сам да је само остало сјећање на добра давно прошла времена и да је пропала свака нада да ћу икада успјети сазнати нешто о тим финим ђечацима, да је узалудан било какав покушај тражења их, а онда сам једнога дана, врло неодлучан, сматрајући то, због предрасуда мојих савременика неприкладно мојим годинама и помало се плашећи, да ће ми ова нова технологија одузимати вријеме, да ћу само проналазити виртуелне пријатеље у илузији да нијесам сам или да сам довољан сам себи, дружећи се са компјутером, али ипак сам се одлучио и отворио профил на Фејсбуку.

И ове вечери сам баш у том виртуелном свијету у својој соби сам са компјутером и сјетих се: „Нада посљедња умире.“ Да покушам и овђе пронаћи пријатеље који су оставили вјечити траг у моме срцу и који су ми недостајали свих протеклих година: Николу, Рада и Мирка. Укуцам Раде ништа, Никола један или два са истим презименом, али видим није то, Мирко, пет њих са истим презименом, само ме један подсјећа на Мирка из младости којега тражим. Знао сам, ако порука оде на праву адрсу,  адресу и добије је  мој друг из давно минулих времена, не само да ће се јавити него ће се обрадовати, па је сасвим довољно, кратко постављено питање, је ли он можда те шездесетдевете служио  војску у Ваљевској гарнизонској амбуланти. Клик, и порука оде.

Успомене оживљавају и на неочекиван одговор навиру снажније него икад:

„… Искрено ми је драго што сте ме препознали и обрадовало што сте се јавили…“

У поруци ме подсјетио на више детаља, него сам их ја памтио, а одмах по том смо успоставили аудиовизуелни контакт. У дугом разговору смо оживљавали успомене и сјећања, па и тога да се није баш случајно догодило да нас четворица постанемо блискији и бољи пријатељи од осталих. Све је почело непосредно након доласка нових војника у ГА, док смо се такорећи упознавали, зближила нас је једна ђечачка игра, једна безазлена, другарска шала на Мирков конто. Он је свакога дана шетао онђе поред ограде и гледао када ће из економске школе, која је била мало ниже, преко улице у исто вријеме, наићи група девојака, међу којима је погледом издвојио малу слатку црнку у коју се лудо, платонски заљубио.

Тога дана ми је било досадно, док сам дежурао  на пријавници, као портир у болници, а у међувремену је дошао на преглед  син неког старјешине, који ми је онако успутно рекао да иде у економску школу. Док је чекао у холу ја сам из свеске за дежурства исцијепио лист и написао:

Војниче, Мирко!

Распитивала сам се и сазнала твоје име. Видим да ме упорно гледаш сваког дана и очекујем да ми приђеш. Надам се, да ћеш сјутра, сачекати ту испред и придружит ми се на путу ка кући. Име ти нећу открити док се лично не упознамо. Видимо се!!!

Савио  сам парче папира и рекао му, нека само пита: -Има ли овде војник Мирко? Наишао је на Рада, а он је позвао Мирка. Раде и Никола нијесу могли вјеровати и дошли су да ми кажу да је Мирко добио писмо од оне мале. Испричао сам им о чему се ради, али нас тројица нијесмо ширили причу, само смо рекли потпоручнику Кости да се мало шалимо, нека му да дозволу за излазак. Спремио се наш друг, изашао на улицу, ту близу, како му је гласило у поруци, намјерно да видимо шта ће се десити. Док је чекао, ми смо се постројили испред да видимо је ли режија успјела и савјетовали му да се измакне мало даље од капије, како ђевојка не би мислила да је на стражи. Наишла је група ђевојака, отприлике једно, можда и два ођељења, било их је пуно и негђе у средини је била она коју је одабрао, упао је међу њих и лијево, десно, десно, лијево, ђевојка сва збуњена једва прође, а ми смо викали: „Уаа! Уаа!!“ Послије дан два напишемо ново писмо у којем нагласимо, да јој је драго што је заустављао, али није могла стати од дивљака, његових некултурних другова који су урлали, па је заказала нови састанак на брду, код споменика, да дође у вечерњим сатима и нека скине шињел и капу, ради распознавања, иако је дувао јак сјеверац и био хладан дан. Предали смо писмо, донио неко на пријавницу, за њега. Када је узео дозволу и спремио се да иде, настали су проблеми и муке наше и његове, нисмо могли дозволили да оде прешло би границе мјере, и овако је било доста неумјесно, па смо уложили много труда и напора, да прихвати истину да смо ми писали, а да ђевојка с тим нема ништа, мислио је да смо љубоморни и да хоћемо поново да му преваримо да нађе ђевојку. Та шала, та ђечачка игра нас није посвађала, него напротив зближила.

Није то једина „смицалица“ коју смо правили једни другима, а увијек без љутње. Једне ноћи сам у поноћ дошао са дежурства и неко скроз покривен у бочном положају лежи у моме кревету, откријем кад тамо покривен огромни криви багремови балван. Нијесам викао нити се бунио, него га полако спустио и ставио поред кревета, изнио постељину, мало протресао и легао да спавам. Минирали смо кревете једни другима. Играли фудбал у екипи заједно, против других. Прича не би била потпуна кад би из ње изоставили нашу јутарњу гимнастику. Кажу нам старјешине: „Од данас ће те свако јутро радии фискултуру, излежавате се као бабе.“  Имао сам некакав чин и морао сам их постројавати. Следећег јутра се постројимо тачно испред прозора гђе су старјешине и по договору газимо стројеви корак, а на команду: „Врло добро!“  гласно су одговарали „Служимо нарооду!“ Понављали смо, све док је старјешинама досадила галама: „Добри сте, завршите!“ Од тада смо радили фискултуру по својој вољи, а најчешће смо играли фудбал на полигону иза зграде. Знали смо ко ће које ноћи украсти гајбу каквога воћа са камиона који су се често паркирали испред „Воћара“, фабрике за прераду воћа која је била тачно преко пута амбуланте. Сјетио сам се и лијепе ђевојке, која ме није хтјела погледати док сам био у униформи, а оне вечери када сам обукао цивилно ођело, први пут послије годину и по дана сам на рамену осјетио њежни додир женске руке, који ме онако још неспремног за цивилни живот потпуно изненадио и збунио, па нисам умио ништа казати, а и мислио сам, шта сад и да кажем када за сат времена креће аутобус за Црну Гору.

На крају овога разговора у коме смо оживјели много сјећања, договорили смо се да он потражи Николу а ја Рада, и трећи дан ми је плачући саопштио, да је прије петнаест година Никола умро.

Радо бих вратио вријеме, бар тих петнаст година назад, како бих чуо ријеч и глас мога давно изгубљеног, али никада заборављеног пријатеља, због којега ме је прогонила нека потајна слутња, која је у мени будила чудан, необјашњив осјећај и интуиција која ми је говорила да је могуће да Никола није жив, иако сам са њим у правом смислу био пријатељ. Имали смо заједничке фотографије направљене баш под спомеником Хрвата, за којега су говорили „далматински пролетер, југословенски комуниста, србијански партизан“, Стјепана Филиповића, који  је 22. Маја 1942. године исопд вјешала клицао народу и позивао на отпор, прије него је на њима издахнуо, чија се слика и данас чува у палати Уједињених нација.“ Док сам прегледао те слике, помислио сам чудне ли у њима симболике, коју нијесмо намјерно планирали и помислио сам да слике трају дуже од ријечи и да се њима може казати више него ријечима.  Одмах сам Николином сину послао нашу заједничку фотографију уз поруку:

Sa Nikolom kod spomenika Stefana Filipovića, Valjevo, 1969. godina
Са Николом код споменика Стефана Филиповића, у Ваљеву, 1969. године

–Ово је уређено брдо Видрик изнад града Ваљева, гђе смо се Твој покојни отац и ја једнога дана дружили и колико се сјећам, баш тога дан смо пуно разговарали о животу прије војске и о плановима послије. У то вријеме се ријетко фотографисало ван фотографских радњи, па су ово двије једине наше заједничке фотографије. И сада се питам, одакле је тога дана, тамо неко био са фотографским апаратом и ко нас је баш ту  фотографисао…

Николин син је неочекивано брзо одговорио.

„…Ово је доказ да нека пријатељства трају и сјечања на добре људе никада не нестју. Хвала вам за ову слику,  на којој се десно, јасно види мој тата. Ту слику немам… Шаљем Вам неке татине слике из војске.“

Не умијем објаснити осјећања, која су се у мени пробудила, када сам међу старим фотографијама угледао и ону коју ја нисам имао, давно заборевљену на којој сам сам у униформи, а коју је неко тако далеко и толико дуго чувао, да је остала у дому његове породице и послије његове смрти.

-Пријатељ остаје пријатељ и ако га годинама не видиш, па ево ако се и пресели са овога свијета, као што се преселио твој честити отац, али никада не може отићи из сјећања својих пријатеља. Све је релативно и пролазно, само је смрт вјечна и она је огледало живота, јер се тада сведе и сабере све оно што се за живота учини. Зато из те таме до нас допире оно људско добро и љубав коју човјек другима за живота остави. Нкола ми је остао у сјећању као момак који је увијек био спреман за толеранцију, разумијевање и праштање. Искрен, објективан, ненаметљив, са осјећајем мјере у шали и разговору.  Био је испуњен јаком животном енергијом, не бучном него оном тихом унутрашњом, која је упућивала на доброчинство у сваком погледу.  Увијек је у нама тражио оно боље, позитивније  и узвишеније.

Послије неколико дана сам покушао пронаћи и трећег пријатеље, па сам на одговарајуће презиме и име изабрано онако насумице из тога града, послао поруку, у којој сам уљудно, клико сам више умио замолио господина да ми помогне како бих успоставио контакт са Радом.И са те адресе је стигао одговор, какав сам најмање очекивао:

„…Раде ми је био отац… Нажалост, умро је прије пет година…“

Погодило ме је као да се тога тренутка десило ту пред мојим очима. Сјетио сам се:„прави пријатељ ти само једном у животу нанесе бол- када умре!,“ па сам у налету емоција напсао;

-Војничка пријатељства брзо блиједе и заборављају се, али ја мога друга Рада никада нисам заборавио. Једнако га се сјећам и данас, након четрдесетседам година, када сам на моју велику жалост сазнао да се и он прије пет година преселио у вјечност. Раде  је био вриједан момак, поуздан друг и пријатељ, а духовитост коју је посједовао, била је његова посебна одлика и у моме сјећању је оставила јак печат, по чему ћу га посебно памтити…“

Шест мјесеци, прије од њих сам одслужио војни рок и отишао, тада не слутећи да ћу се овога дружења тако дуго сјећати, али како су године пролазиле сјећања везана за то вријеме су све више навирала, сасвим истинским љепотама које сам са собом носио свих ових година, што је оставило дубок траг у моме животу, у лијепим успоменама, не очекујући то и од мојих другова, али вријеме је „мајсторско решето“ па је показало да су и они исто осјећали. Сваки је био посебан, сваки другачији и свакоме је на посебан начин недостајао онај други, што је упркос свим препрекама, обогатило наше животе и учинило их љепшим.

Наше дружење се није заснивало на филозофији интереса, ко ће од кога имати више користи,  него је то било спонтано и суптилно пријатељство, од којега актери ове приче немају никакву материјалну корист, али имају духовну. У жељи да и даље не пада у заборав, како рече Николин син:  „Једна предивна прича након скоро 50 година,то су била права пријтељства !!!!!! А не ова данас људи забораве један другог за пар мијесеци !!!!!!“

Пропали су наши идеали из младости, пропала је Југославија и Југословенска Народна Армија, којој смо се чашћу и животом заклињали на доживотну вјерност, само није пропало сјећање на лијепе дане једнога дружења и наше пријатељство у које се никада нијесмо ни  чим заклињали.

На моју велику жалост и главни јунак ове приче се 10 јула 2016. три мјесеца након што је настала ова прича преселио у вјечност, а ја сам 14. Јула на његовом зиду на Фб-у написао:

Веома ме је растужила вијест, да се мој драги пријатељ и друг из некадашње ЈНА Мирко Анић изненада преселио у вјечност и незаборав.

Тим поводом изражавам дубоко жаљење и искрену сућут обитељи Анић.

Војничка пријатељства брзо блиједе и заборављају се, али ја мога друга Мирка из војнишких дана, с којим сам далеке 1969. године служио војску у Гарнизонској амбуланти у Ваљеву никада нијесам заборавио. Једнако га се сјећам и данас након 47 година.

Нека почива у миру Божјем.

 


ПОЧЕТНА СТРАНИЦА

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *